Njegovo ime je Ružni. Sve što sa sigurnošću u vezi sa njim znamo je da mu IME nije prikladno. Priču smo pronašli na jednom od portala, koji kaže da nije poznato ko je napisao priču, ni gde se ona događala, ali jedno je sigurno – u njoj bi se mogli prepoznati vlasnici ljubimaca iz svih krajeva sveta!

Priču prenosimo u celosti, a vi pre čitanja pripremite maramice, za svaki slučaj…

-U zgradi u kojoj živim svi su ga zvali Ružni. On je bio lokalna napuštena mačka. Umeo je dobro da radi tri stvari: da se tuče sa drugim mačkama, da kopa po smeću i da voli. Kombinacija ove tri stvari dosta je uticala da dobije nadimak Ružni.

Imao je samo jedno oko, a na mestu gde je trebalo da bude drugo oko stajala je rupa. Na toj istoj strani gde je falilo oko, nije imao ni uvo. Njegova leva noga je nekada bila polomljena pa je loše srasla, te je Ružni i šepao. Bio je tamno sivo – tigraste boje, ali na glavi i leđima bili su ožiljci od uličnih okršaja sa drugim mačkama. Kad god bi ga neko video reakcija je bila ista – „O, kako ružna mačka“.

Sva deca su upozoravana da ga ne diraju i da mu ne prilaze. Klinci su ga gađali kamenjem, a kada bi probao da uđe u nečiju kuću priklještili bi mu vratima šape.

Ružni je uvek isto reagovao. Kada su ga polivali vodom, stajao je mirno dok ne prestanu. Kada su ga gađali, on bi se sklupčao i čekao da napad prođe.

Voleo je da gleda kako se igraju deca iz komšiluka. Ponekad bi im se približio i očešao o njihove noge, kao da ih tera da ga pomaze.

Jednoga dana Ružni je želeo da ljubav podeli sa komšijskim haskijem. Pas nije baš najljubaznije odgovorio na gest mačka. Napao ga je, a ja sam iz svog stana mogao da čujem kako Ružni zapomaže. Odmah sam se sjurio niz stepenice…

Ležao je na trotoaru u neprirodnom položaju, kao da mu je kičma bila polomljena. Podigao sam ga, a on je još uvek preplašen, teško dahtao. Pomislio sam kako sam ga povredio kada sam ga podigao i spustio na rame, a onda sam osetio kako mi sisa uvo. To je bio poznat i topao osećaj – čak i u tolilim bolovima namučeni mačak tražio je malo nežnosti!

Tada sam prvi put pomislio kako je on zapravo najlepše biće koje sam ikada video! Nije pokušao da me ogrebe, nije se opirao, naprotiv – potpuno mi je verovao! Eto, sve vreme smo ga zvali Ružni, a on je imao najlepšu dušu!

Uginuo je u mom naručju pre nego što sam uspeo da uđem u stan i pozovem pomoć. Sedeo sam u fotelji i držao njegovo telo u rukama razmišljajući kako je jedna izmučena lutalica uspela da za sekund promeni moje mišljenje o tome koliko je važno imati čistotu duha i ljubavi se prepustiti bez rezerve. Naučio me je više o životu i emaptiji nego hiljade knjiga na svetu. Zbog toga ću mu uvek biti zahvalan.

Mnogi bi voleli da budu bogati, uspešni, voljeni, lepši, a ja ću se od danas truditi da budem Ružni!

Šta da dodamo,…

Moj komentar:

Tužno je samo pogledati ovu sliku.

Ah da, oni koji nisu nikada patili ne mogu ni shvatiti!

Vrlo tužna priča. Ali to se neprestano događa mnogim bićima na bezbroj mjesta u svijetu samo mi to ne želimo znati. Pa ipak ima netko tko sve zna. Kaže se da Bog sve zna, ali postoje i savršeni ljudi, tzv. kozmički majstori koji su jedno sa univerzalnim umom i isto sve znaju. To je teško shvatiti, ali je tako.